Ovo sam postavila na Art World-u, pa ajde i ovde.
Dok svira radio...
Radio je svirao kao i svakog dana. Bila je nesnosna vrucina. Prozor otvoren, ali svez vazduh nije ulazio u sobu, nije ga bilo. Suncevi zraci padali su na stari i sada vec ispucali parket na podu stvarajuci svetao kvadrat. Zavese trosne samo su do pola zaklanjale pogled u sobu na drugom spratu jedne od starih zgrada.
Sa ulice nije dopirala buka kao sto je to bio obicaj, bilo je tiho, svi su otisli na letnji odmor, sve je zamrlo u ovom inace previse bucnom gradu, nije se cuo cak ni cvrkut ptica.
Sobom se sirila melodija jedne od popularnih pop pesmica, blaga i lagana.
Sedela sam na krevetu u sorcu i majici na bretele. Jedna noga savijena u kolenu i obgrljena rukom, druga opruzena na satenskom carsavu. Kosa neoseljana, raspustena, padala je na sve strane, lepila se za znojavo telo.
Preko puta je on sedeo u fotelji raskopcane kosulje. Znoj se slivao niz vrat. Pogled prazan, lice bezizrazajno, ruke koje mlitavo padaju sa strane.
Na plafonu ventilator koji nije radio, nije se okretao.
Koliko je vec vremena proslo kako nismo progovorili?
Nisam primecivala kada je pesma prestala i pocela nova, zvuci su je stapali u jedan. Podigla sam glavu i zagledala se u pukotinu na plafonu. Trenutak kasnije sam osetila njegov pogled na sebi.
Zelene oci, ispod njih podocnjaci od nespavanja. Kosa kratko osisana, usta poluotvorena kao da zele nesto reci.
Mnogo je vremena proslo, godina proteklo od kada smo se upoznali.
Teme za razgovor su valjda potrosne, reci mozda nisu potrebne.
Mi se ne volimo, mi se mrzimo kao i prvog dana.
Sve je bila iluzija, farsa, predstava za siroke narodne mase.
U ovoj sobi pet sa pet nije bilo potrebe za pretvaranjem. Nisam htela da ga gledam u oci, previse su mi naudile. Svako osecanje koje je predstavljalo bilo kakvu nasu simpatiju bilo je laz.
Svaki njegov osmeh upucen meni, svaka moja rec njemu.
Mozda smo se u jednom trenutku i voleli, ali nisam sigurna. Nismo se svadjali, ali smo se mrzeli iz dna duse iako smo jedno drugom poklonili najlepse godine svojih zivota.
Osetila sam kada je ustao i sedeo do mene, osetila sam vreo dodir njegove koze na svojoj, ali nisam marila, jednostavno mi vise nije bilo stalo. Promatrala sam pukotine i dalje.
Nakasljao se kao da zeli da mi kaze nesto kada sam izvukla ruku iz njegove i spustila pogled na izbledelu posteljinu. Nekada je bila sa dezenom tresnjinog cveta ruzicaste boje, sada su na njoj bile mrlje od kafe.
Iz zvucnika se zacula poznata melodija. Previse sam ju dobro znala da bih ostala ravnodusna.
Skamenila sam se, nisam se pomerala, nisam disala, samo sam slusala nasu pesmu.
Osecaj prvog poljubca ponovo je zaigrao na mojim usnama, osetila sam njegovu slatku i zavodljivu aromu, vratila je uspomene.
Klonuo je kada je cuo poznate note, glava mu je pala na grudi. Oci su mi se punile suzama za koje sam znala da ih necu moci zaustaviti kada jednom krenu. Nagnuo se prema meni, rukama obuhvatio moja ledja i zagrlio me.
Osetila sam kako otezano dise, kako koza postaje vlazna na mestu gde ju je dodirivalo njegovo lice. Njegove ruke oko mog struka, miris njegovog tela, njegova glava na mojim grudima.
Zagrlila sam ga i spustila glavu. Suze su potekle.
Nismo govorili, recima sada, u ovom trenutku, nije bilo mesto. Nismo disali, nismo se pomerali, samo smo slusali.
Pazljivo slusali svaki ton.
Kada je pesma zavrsila, znala sam da je kraj.
Nije bilo napred, nije bilo nazad. Postojao je samo ovaj trenutak i nas dvoje.
Vezivala nas je mrznja jaca od bilo cega, jaca od ljubavi koju ju je progutala, unistila, ali u tom trenutku, u otkucaju nasih srca ponovo je zasjala poslednja iskra.
Metro
Osecam.
Otkucaj srca, udisaj, znoj.
Cekam.
Bolje sutra, manje suza, vise srece, a sada metro da me vrati na pocetnu stanicu, da me vrati kuci.
Stanica je puna, ljudi se guraju, tiskaju one oko sebe trudeci se da udju u prvi koji dodje. Ne boje se da ce uci u pogresan, izaci na drugom kraju grada. Nema potrebe za tim, svi voze u istom smeru.
Stojim sama u gomili, u skolskoj uniformi, sa torbom prebacenom preko ramena i slusalicama u usima. Posmatram ljude oko sebe dok strpljivo cekam. Obuceni u skupocena poslovna odela sumornih boja, sa aktovkom u rukama, zadubljeni u papire, razgovor telefonom ili medjusobno razmenjivanje informacija o trenutnom stanju na berzi.
Dokle mi pogled seze sve osobe su iste, velikih podocnjaka (premalo sna) i iste nezdrave boje lica.
Onda se oglasi zenski glas sa zvucnika najavljujuci metro koji pristize na stanicu. Masa se grcevito pokrene prema peronu, zuri se i juri, gazi sve pred sobom. Ja stojim, jos nije vreme da se krene. Automatska vrata se nedugo nakon zaustavljanja otvaraju i ubrzo je svako mesto popunjeno. Ljudi stoje sa blazenim osmehom na licu srecni sto ce najduze za pola sata biti kod kuce, sa svojim voljenima. Nekog ocekuje momak ili devojka, deca i supruznici, mozda cak i ostareli roditelji koji jedva cekaju da sa nekim progovore par reci.
Vec zamisljam: vrata stana se otvaraju, otac ulazi u mali, pretrpan hodnik, izuva se i za tren oka u susret mu iz druge sobe trce dve male cupave glavice. "Tata, konacno si tu!" - kazu mu sa osmehom u ocima, on ih zagrli, poljubi u teme i zajedno se zapute u kuhinju gde ga ocekuje prijatan miris omiljenog jela i zena koja je njegv svet okrenula naopacke kada su se upoznali.
Deca se vrate igru koju su zapoceli, a otac pridje ljubljenoj s ledja, zagrli je oko struka i poljubi u vrat, jer se ona kao po obicaju nije ni osvrnula kada je usao. To je njihov mali dnevni ritual, specijalan i poseban trenutak.
U njenim ocima vidi nadu i snove, zvezde koje blistaju samo za njega.
Okrecem glavu, pojacav muziku do kraja, bubnji mi u usima. Gitarski rif odnosi misli koje su mi se rojile u glavi. Dubok i promukao glas pevaca dopusta mi bar da za trenutak zaboravim, izbrisem sliku koja me ocekuje svakog dana kada se vratim kuci, susta suprotnost od one u mojoj glavi.
Sati prolaze, stanica je skoro pusta, metroi odlaze poluprazni.
Stojim.
Na istom mestu, nepomicno.
Gledam.
U plocice na podu stanice, u jedva primetan trag vode na mestu gde je pala jedna suza.
Dok u mojim usima odzvanja muzika, smenjuju se gitare i vokal, cekam povratak.
Savest
Pogledaj me! Ne skreci pogled!
Prljava slepa ulicica velikog i zagadjenog grada. Samo je jedna svetiljka i dalje u funkciji, ostale su odavno razbijene. Decurlija je to uradila, moraju nekako da provedu detinjstvo. Slab mlaz zuckaste svetlosti lampe oko koje kruze moljci osvetljava mali deo praznog prolaza. Iz odvoda kanalizacije dopire nepodnosljiv smrad. Na samom kraju nalazi se tvoje ljudi. Momak i devojka. Njegovo lice u krvi, razbijena donja usta, rasecena obrva. Nastoji da spreci slivanje tople crvene tecnosti rukavom kosulje koja je mozda nekada bila bela. Ociju upalih od pica, prstiju zutih od duvana. Njemu okrenuta stoji nepomicna, visoka figura zagrnuta neprozirnom senkom.
Pogledaj me, dodjavola! Ne budi kukavica! Zar sam ti tako malo znacila? Mislio si 'Iskoristicu je i odbaciti, nece joj smetati. Takvi kao ona nikom nece reci', zar ne? Priznaj jer znas i sam dobro kako se kaze. Cekaj! Ne znas? Da li ti to mene zezas?
Njen ostri glas razbija tisinu. Jedak, ohol, ali istovremeno sladak i opojan. Smirenih ociju, pogleda prikovanog za obrise muskarca pred sobom. Odjednom sarkastican osmeh se ocrta na njenim tankim usnama. U ocima zaigra neki nepoznat sjaj.
Mozda i ne, verovatno onaj mali broj mozdanih celija koji je preziveo davljenje u alkoholu i duvanu nije u mogucnosti da shvati nesto vise od prosto-prosirene recenice. Da li bih onda trebala da govorim sporije? Da razdvajam reci dugim pauzama kako bi tvoj mozak obradio sve sto kazem? U redu, to mi nije tesko.
Elegantno se spustajuci u cucanj, devojka pruza ruku ka mladicu. Scepa ga za bradu i njegovo lice privuce svom kao sto postupila sa svojim ljubavnikom u trenutku strasti. Iako mu je okrenula lice, njegove oci i dalje gledaju negde u daljinu, izvan ove ulicice, daleko od nje.
Zasto skreces pogled? Cega se plasis? Onoga sto ces videti u mojim ocima ili onoga cega vise tamo nema? Mozda saosecanja? Mozda si posramljen?
Ne, ne bih rekla. Mislio si da necu saznati sta govoris o meni, izvrgavas me ruglu u svakoj povoljnoj prilici jer to je ipak ono sto najbolje radis. najpre si zeleo da me zavedes zbog neke glupave opklade koju si imao sa prijateljima, ali nisi racunao da nisam kao ostale. Plan ti se izjalovio. Verovao si da ce to proci kao da se nije ni desilo, ali ja ne zaboravljam, ne prastam takvim kao ti. Zbog toga stojimo ovde.
Ohh... izvini, ti lezis na patosu kao prebijeni pas. Zasto? Ne smatraj me krivom jer nisam. Sam si. Mozda cak nisam ovde, mozda je tvoja savest uzela moj oblik da proba da te promeni. Ako je to slucaj, srecno joj bilo, moj dragi!
Dok svira radio...
Radio je svirao kao i svakog dana. Bila je nesnosna vrucina. Prozor otvoren, ali svez vazduh nije ulazio u sobu, nije ga bilo. Suncevi zraci padali su na stari i sada vec ispucali parket na podu stvarajuci svetao kvadrat. Zavese trosne samo su do pola zaklanjale pogled u sobu na drugom spratu jedne od starih zgrada.
Sa ulice nije dopirala buka kao sto je to bio obicaj, bilo je tiho, svi su otisli na letnji odmor, sve je zamrlo u ovom inace previse bucnom gradu, nije se cuo cak ni cvrkut ptica.
Sobom se sirila melodija jedne od popularnih pop pesmica, blaga i lagana.
Sedela sam na krevetu u sorcu i majici na bretele. Jedna noga savijena u kolenu i obgrljena rukom, druga opruzena na satenskom carsavu. Kosa neoseljana, raspustena, padala je na sve strane, lepila se za znojavo telo.
Preko puta je on sedeo u fotelji raskopcane kosulje. Znoj se slivao niz vrat. Pogled prazan, lice bezizrazajno, ruke koje mlitavo padaju sa strane.
Na plafonu ventilator koji nije radio, nije se okretao.
Koliko je vec vremena proslo kako nismo progovorili?
Nisam primecivala kada je pesma prestala i pocela nova, zvuci su je stapali u jedan. Podigla sam glavu i zagledala se u pukotinu na plafonu. Trenutak kasnije sam osetila njegov pogled na sebi.
Zelene oci, ispod njih podocnjaci od nespavanja. Kosa kratko osisana, usta poluotvorena kao da zele nesto reci.
Mnogo je vremena proslo, godina proteklo od kada smo se upoznali.
Teme za razgovor su valjda potrosne, reci mozda nisu potrebne.
Mi se ne volimo, mi se mrzimo kao i prvog dana.
Sve je bila iluzija, farsa, predstava za siroke narodne mase.
U ovoj sobi pet sa pet nije bilo potrebe za pretvaranjem. Nisam htela da ga gledam u oci, previse su mi naudile. Svako osecanje koje je predstavljalo bilo kakvu nasu simpatiju bilo je laz.
Svaki njegov osmeh upucen meni, svaka moja rec njemu.
Mozda smo se u jednom trenutku i voleli, ali nisam sigurna. Nismo se svadjali, ali smo se mrzeli iz dna duse iako smo jedno drugom poklonili najlepse godine svojih zivota.
Osetila sam kada je ustao i sedeo do mene, osetila sam vreo dodir njegove koze na svojoj, ali nisam marila, jednostavno mi vise nije bilo stalo. Promatrala sam pukotine i dalje.
Nakasljao se kao da zeli da mi kaze nesto kada sam izvukla ruku iz njegove i spustila pogled na izbledelu posteljinu. Nekada je bila sa dezenom tresnjinog cveta ruzicaste boje, sada su na njoj bile mrlje od kafe.
Iz zvucnika se zacula poznata melodija. Previse sam ju dobro znala da bih ostala ravnodusna.
Skamenila sam se, nisam se pomerala, nisam disala, samo sam slusala nasu pesmu.
Osecaj prvog poljubca ponovo je zaigrao na mojim usnama, osetila sam njegovu slatku i zavodljivu aromu, vratila je uspomene.
Klonuo je kada je cuo poznate note, glava mu je pala na grudi. Oci su mi se punile suzama za koje sam znala da ih necu moci zaustaviti kada jednom krenu. Nagnuo se prema meni, rukama obuhvatio moja ledja i zagrlio me.
Osetila sam kako otezano dise, kako koza postaje vlazna na mestu gde ju je dodirivalo njegovo lice. Njegove ruke oko mog struka, miris njegovog tela, njegova glava na mojim grudima.
Zagrlila sam ga i spustila glavu. Suze su potekle.
Nismo govorili, recima sada, u ovom trenutku, nije bilo mesto. Nismo disali, nismo se pomerali, samo smo slusali.
Pazljivo slusali svaki ton.
Kada je pesma zavrsila, znala sam da je kraj.
Nije bilo napred, nije bilo nazad. Postojao je samo ovaj trenutak i nas dvoje.
Vezivala nas je mrznja jaca od bilo cega, jaca od ljubavi koju ju je progutala, unistila, ali u tom trenutku, u otkucaju nasih srca ponovo je zasjala poslednja iskra.
Metro
Osecam.
Otkucaj srca, udisaj, znoj.
Cekam.
Bolje sutra, manje suza, vise srece, a sada metro da me vrati na pocetnu stanicu, da me vrati kuci.
Stanica je puna, ljudi se guraju, tiskaju one oko sebe trudeci se da udju u prvi koji dodje. Ne boje se da ce uci u pogresan, izaci na drugom kraju grada. Nema potrebe za tim, svi voze u istom smeru.
Stojim sama u gomili, u skolskoj uniformi, sa torbom prebacenom preko ramena i slusalicama u usima. Posmatram ljude oko sebe dok strpljivo cekam. Obuceni u skupocena poslovna odela sumornih boja, sa aktovkom u rukama, zadubljeni u papire, razgovor telefonom ili medjusobno razmenjivanje informacija o trenutnom stanju na berzi.
Dokle mi pogled seze sve osobe su iste, velikih podocnjaka (premalo sna) i iste nezdrave boje lica.
Onda se oglasi zenski glas sa zvucnika najavljujuci metro koji pristize na stanicu. Masa se grcevito pokrene prema peronu, zuri se i juri, gazi sve pred sobom. Ja stojim, jos nije vreme da se krene. Automatska vrata se nedugo nakon zaustavljanja otvaraju i ubrzo je svako mesto popunjeno. Ljudi stoje sa blazenim osmehom na licu srecni sto ce najduze za pola sata biti kod kuce, sa svojim voljenima. Nekog ocekuje momak ili devojka, deca i supruznici, mozda cak i ostareli roditelji koji jedva cekaju da sa nekim progovore par reci.
Vec zamisljam: vrata stana se otvaraju, otac ulazi u mali, pretrpan hodnik, izuva se i za tren oka u susret mu iz druge sobe trce dve male cupave glavice. "Tata, konacno si tu!" - kazu mu sa osmehom u ocima, on ih zagrli, poljubi u teme i zajedno se zapute u kuhinju gde ga ocekuje prijatan miris omiljenog jela i zena koja je njegv svet okrenula naopacke kada su se upoznali.
Deca se vrate igru koju su zapoceli, a otac pridje ljubljenoj s ledja, zagrli je oko struka i poljubi u vrat, jer se ona kao po obicaju nije ni osvrnula kada je usao. To je njihov mali dnevni ritual, specijalan i poseban trenutak.
U njenim ocima vidi nadu i snove, zvezde koje blistaju samo za njega.
Okrecem glavu, pojacav muziku do kraja, bubnji mi u usima. Gitarski rif odnosi misli koje su mi se rojile u glavi. Dubok i promukao glas pevaca dopusta mi bar da za trenutak zaboravim, izbrisem sliku koja me ocekuje svakog dana kada se vratim kuci, susta suprotnost od one u mojoj glavi.
Sati prolaze, stanica je skoro pusta, metroi odlaze poluprazni.
Stojim.
Na istom mestu, nepomicno.
Gledam.
U plocice na podu stanice, u jedva primetan trag vode na mestu gde je pala jedna suza.
Dok u mojim usima odzvanja muzika, smenjuju se gitare i vokal, cekam povratak.
Savest
Pogledaj me! Ne skreci pogled!
Prljava slepa ulicica velikog i zagadjenog grada. Samo je jedna svetiljka i dalje u funkciji, ostale su odavno razbijene. Decurlija je to uradila, moraju nekako da provedu detinjstvo. Slab mlaz zuckaste svetlosti lampe oko koje kruze moljci osvetljava mali deo praznog prolaza. Iz odvoda kanalizacije dopire nepodnosljiv smrad. Na samom kraju nalazi se tvoje ljudi. Momak i devojka. Njegovo lice u krvi, razbijena donja usta, rasecena obrva. Nastoji da spreci slivanje tople crvene tecnosti rukavom kosulje koja je mozda nekada bila bela. Ociju upalih od pica, prstiju zutih od duvana. Njemu okrenuta stoji nepomicna, visoka figura zagrnuta neprozirnom senkom.
Pogledaj me, dodjavola! Ne budi kukavica! Zar sam ti tako malo znacila? Mislio si 'Iskoristicu je i odbaciti, nece joj smetati. Takvi kao ona nikom nece reci', zar ne? Priznaj jer znas i sam dobro kako se kaze. Cekaj! Ne znas? Da li ti to mene zezas?
Njen ostri glas razbija tisinu. Jedak, ohol, ali istovremeno sladak i opojan. Smirenih ociju, pogleda prikovanog za obrise muskarca pred sobom. Odjednom sarkastican osmeh se ocrta na njenim tankim usnama. U ocima zaigra neki nepoznat sjaj.
Mozda i ne, verovatno onaj mali broj mozdanih celija koji je preziveo davljenje u alkoholu i duvanu nije u mogucnosti da shvati nesto vise od prosto-prosirene recenice. Da li bih onda trebala da govorim sporije? Da razdvajam reci dugim pauzama kako bi tvoj mozak obradio sve sto kazem? U redu, to mi nije tesko.
Elegantno se spustajuci u cucanj, devojka pruza ruku ka mladicu. Scepa ga za bradu i njegovo lice privuce svom kao sto postupila sa svojim ljubavnikom u trenutku strasti. Iako mu je okrenula lice, njegove oci i dalje gledaju negde u daljinu, izvan ove ulicice, daleko od nje.
Zasto skreces pogled? Cega se plasis? Onoga sto ces videti u mojim ocima ili onoga cega vise tamo nema? Mozda saosecanja? Mozda si posramljen?
Ne, ne bih rekla. Mislio si da necu saznati sta govoris o meni, izvrgavas me ruglu u svakoj povoljnoj prilici jer to je ipak ono sto najbolje radis. najpre si zeleo da me zavedes zbog neke glupave opklade koju si imao sa prijateljima, ali nisi racunao da nisam kao ostale. Plan ti se izjalovio. Verovao si da ce to proci kao da se nije ni desilo, ali ja ne zaboravljam, ne prastam takvim kao ti. Zbog toga stojimo ovde.
Ohh... izvini, ti lezis na patosu kao prebijeni pas. Zasto? Ne smatraj me krivom jer nisam. Sam si. Mozda cak nisam ovde, mozda je tvoja savest uzela moj oblik da proba da te promeni. Ako je to slucaj, srecno joj bilo, moj dragi!
Sve sam zamišljala dok sam čitala ODlično si to smislila i opisala.. Jednostavno fenomenalno ^^
Nista preterano impresivno.