Volim da pišem, ali to radim samo kad sam primorana. Užasno sam lenja. Na kompjuteru, doduše, mnogo češće pišem, samo što neke ne pokazujem ostalima. Evo za sada ova priča iz lavirinta.
Pošto sam proteklih nekoliko nedelja naporno vežbala smatrala sam da sam se usavršila dovoljno da mogu da se izborim sa svim stvorenjima u lavirintu. Htela sam da sama sebi pokažem koliko sam zapravo jaka. Morala sam da pobedim sebe i sve svoje strahove, jer sam znala da u borbi nema prenemaganja.
O svemu ovome sam razmišljala dok sam išla do arena.
Bilo je prohladno jutro i skoro svi su bili u svojim kućama. Ulice Valhale su bile mirne i tišina me je opustila. Ubrzo sam stigla do svog odredišta. U zadnjem trenutku sam se zapitala da li sam zaista dovoljno pripremljena, a onda sam shvatila da posle onoliko vežbe spremnija nikad neću biti. Duboko sam udahnula i ušla u lavirint.
Bila sam u svojoj klasičnoj ratnoj odeći a kao oružje sam ponela moj verni mač. Nisam znala šta sve mogu da očekujem. Niko nije. Na samom ulazu u lavirint sve je bilo, pa, normalno. Šira zemljana staza oivičena živom ogradom. Zaista ništa čudno.. Međutim, kako sam zalazila dublje okolina je počinjala da se menja. Biljke su izgledale sablasnije, i sve je bilo mračno. Jeziva tišina me je činila nervoznom.
Na početku sam pratila jednu stazu koja mi se sama nametala, a onda sam stigla do prve raskrsnice. "Levo ili desno?", rekla sam naglas. Pogledala sam na obe strane i nisam uočila neku znatnu razliku. Izabrala sam desnu stranu i pošla tamnom stazom u nepoznato. Sa svakim pređenim metrom postajalo je sve mračnije i hladnije. Iako nisam plašljiva od ovog mesta sam se ježila.
Po mojim proračunima hodala sam desetak minuta a još se ništa nije dogodilo. Pre nego to sam ušla ovde očekivala sam da na samom početku razne zveri počnu da skaču na mene. Ali ne, ovo je bilo drugačije. Počinjala sam da verujem da je legenda o ovom mestu zaista istinita. Kažu da se lavirint prilagođava kandidatu, i da na njega šalje njegove najveće strahove. "Koji je moj najveći strah?", zapitala sam se zaneseno. Nikad pre nisam razmišljala o tome. I tako sam nastavila da hodam, dok sam mislila bila negde drugde.
Vreme je prolazilo a lavirint se nije menjao. Ipak, ja jesam. Postala sam paranoična i na svaki šum moje opreme ili zveket mog mača ja sam se osvrtala oko sebe iščekujući neko čudovište. Ništa se nije dogodilo. Prošla sam još mnogo raskrsnica, mnogo odluka i izbora i već sam počinjala da zaboravljam kuda sam se zapravo uputila. U tom trenutku nešto se promenilo. Čula sam teške udahe negde u mraku iza mene.
Izvukla sam mač i okrenula se brzo zauzevši položaj za borbu.
Duboki i promukli udisaji su mi se sve više približavali. Bila sam spremna da napadnem svakog momenta, bez trunke kolebanja, a onda sam ugledala stvorenje. Od šoka sam se zatresla a suze su počele da mi naviru na oči. Ne, to nije bio neki demon, kentaur, trol ili nešto slično. To je bilo nešto mnogo, mnogo gore. Moj stariji brat, od koga nisam čula ni reč već godinama, beo i podbuo kao leš polako mi se približavao. "Ne, ti nisi stvaran!", viknula sam uplašeno. Bila sam spremna za borbu sa najopakijim čudovištima ali za ovo ne. Ne verujem da bi iko bio spreman. Drhteći počela sam polako da idem unazad, što dalje od njega. Ne želim da ga povredim.. Ne mogu da ga povredim.
Izgledalo je kao da se on ne obazire na mene i moju unutrašnju borbu. Mirno i je prilazio dok su mu se oči jezivo caklile. Drhtaj mi je prošao niz kičmu. Skupila sam hrabrost i najsmirenijim glasom koji sam mogla da isceniram u tom trenutku rekoh: "Zašto si ovde?"
On se samo nasmejao. Ovo čudovište ispred mene nikako ne može biti moj brat. Ali izgleda isto kao on i to je bilo ono što me je bacalo u agoniju.
"Pa vidiš, nakon decenija ratovanja, uzaludno prolivene krvi i toliko nepotrebne smrti shvatio sam da nema svrhe. Nema više svrhe odupirati se tami. Svi znamo ko će pobediti, i to dobro. Nisam mogao da živim u lažima i obmanama više ni sekund. A sada.. Pa evo me ovde gde kao gladan i krvoloačan vampir stojim pred mojom dragom sestrom..", dok je pričao promuklim glasom sve vreme sam uspaničeno odmahivala glavom. "Ne, to nije moguće", tešila sam se. Ipak, mač nisam spuštala. Kako je nastavio da priča postajao mi je sve sumnjiviji: "..i sada sam na strani tame. Veruj mi, pobedićemo. Istrebićemo sva slaba bića svetlosti, sve te jadne optimiste..".
"Ti nisi moj brat", rekla sam odlučno skupivši ono malo hrabrosti što mi je ostalo. Sad sam bila sigurna u to. Moj brat nikad ne bi rekao tako nešto. Ja ga poznajem najbolje od svih. Ipak, ovaj monstrum ispred mene je izgledao tačno kao on. Nisam mogla to da gledam. "Naravno da jesam", rekao je pomalo uspaničeno. Videla sam mu strah u glasu. Strah da nije uspeo da me obmane.
"Izvuci svoje oružje, pa da završimo sa ovim", rekla sam drhtavim glasom. Pogledao me je oholo, a zatim izvadio veliku sekiru iz poveza na leđima. "To nije on!", uveravala sam sebe sve vreme.
Kada je zauzeo stav na borbu, potrčala sam na njega mača visoko podignutog iznad glave.
Naglo se pomerio u stranu i tako izbegao moj udarac. Zamahnuo je ka meni skupivši svu snagu. Iako sam se odbranila postavivši svoj mač ipak sam zadobila povrede. Cela leva ruka mi je bila krvava.
Nisam se predavala. Uz glasan ratnički uzvik ponovo sam nasrnula na njega. Udarala sam mačem najbrže i najjače što sam mogla ali on je uspeo da odbrani svaki moj napad.
"Baš kao kad smo vežbali seko", rekao je uz opaki osmeh. To me je razbesnelo: "Ti NISI moj brat!", uzviknula sam. Sada sam stvarno verovala u to. Nastavila sam da ga napadam. Uprkos svim mojima naporima nisam mu zadala ni jednu povredu, dok sam ja sva bila u posekotinama i krvi.
Znala sam da je beznadežno. Skočila sam najviše to sam mogla i preskočila živu ogradu iza njegove glave. Kad sam pala na vlažno tlo čula sam besni urlik iza mene. Počela sam da trčim.. Nije me bilo briga. Ulazila sam na prvu stazu koju bih videla, vijugala sam i krivudala koliko sam mogla, ali sam svejedno čula bat koraka negde u daljini iza mene.
Zaustavila sam se i odlučila da ga sačekam tu. Ovo se jednom mora okončati i ja sam to znala. Ubrzo se približio. Nije izgledao nimalo umoran dok sam ja teško disala od tolikog napora. "Hajde, čekam te", rekla sam izazivajući ga. Podigao je sekiru visoko iznad glave i potrčao ka meni. Izmakla sam se u stranu a zatim nasumično zamahnula mačem. Pogodila sam nešto. Spustila sam pogled i tad sam shvatila šta se dogodilo. Odsekla sam mu ruku. Bilo mi je muka. Ipak je to čudovište izgledalo kao moj brat. Baš kad sam mislila da ću se onesvestiti on se lagano, poput sveće istopio. Sada je na mestu gde je stajao bila samo tamna mrlja.
Brzo sam se okrenula i pobegla odatle. Trčala sam najbrže što sam mogla. Lutala sam bez cilja. Posle nekog vremena ugledala sam svetlo pred sobom. Nekim čudom sam se približila izlazu. Potrčala sam još brže, a kada sam izašla na svetlost dana sručila sam se na samom ulazu u lavirint.
